„Samo još na ikoni nije bio“, vrlo je duhovita i slikovita izjava izrečena od strane jednog roditelja kojom je opisao hiperaktivno ponašanje svoga sina. Ova hiperaktivnost neophodan je kriterijum za postavljanje dijagnoze poremećaja aktivnosti i pažnje (PAP), većini moguće poznatijeg po skraćenici ADHD, izvedenoj iz anglosaksonskog naziva za ovaj poremećaj (Attention Deficit Hyperactivity Disorder). Javlja se prva, pre svih ostalih simptoma ove bolesti, obavezno pre sedme godine života, a vrlo često već kod odojčeta. Na najranijem uzrastu deca su razdražljiva, često plaču, nemirna su i neumiruje ih telesni kontakt sa mamom. Nešto starija deca sve što dohvate rastave u delove, a kada prohodaju hiperkinetičnost dobija svoj puni izražaj. Zaista su kao „uključeni u struju“, zaista stalno u pokretu tokom čitavog dana, jurcaju, „kao muve bez glave“. U toj jurnjavi često se povređuju ili nanose materijalnu štetu. Svi napori roditelja da ih obuzdaju i smire ostaju bezuspešni. Ne (posu)staju, nezaustavljiva su od jutra do večeri, od ustajanja do leganja. Ako i zaspu to čine s mukom, bude se tokom noći i prelaze kod roditelja u krevet, kratko spavajući. Ali, kao što se prva javlja, hiperaktivost se prva i gubi, obično već do jedanaeste godine.
Najčešće udružena sa njom, sa sličnom dinamikom pojavljivanja i iščezavanja ispoljava se i impulsivnost, na način da se ovakva deca brzo i lako naljute, obično u situacijama osujećenja i neispunjenja želja kada reaguju burnim i nekontrolisanim afektivnim reakcijama. U starijem uzrastu ne mogu da sačekaju svoj red, odgovore daju pre nego što je pitanje postavljeno, prekidaju sagovornika dok govori, upadaju mu u reč.
Slabost pažnje treći je i poslednji uslov da bi se moglo govoriti o PAP. Ovaj termin zapravo uključuje dva fenomena: selektivnost pažnje i rasejanost. Selektivnost podrazumeva da dete može da se koncentriše na aktivnosti koje ga interesuju, u današnje vreme najčešće računar, dok ne može na one koje mu nisu privlačne, „vekovima“ unazad to je škola i sve što je vezano za nju i što iziskuje umno naprezanje i trud. Rasejanost je pojava da i najmanji podražaj sa strane odvlači pažnju deteta sa dotadašnjeg fokusa. Za razliku od hiperaktivnosti i impulsivnosti, deficit pažnje izlazi na videlo sa polaskom u školu i može se protezati do odraslog doba. Prepoznaje se, između ostalog, po brzopletosti na časovima matematike, recimo, kada ovakvi učenici dobro postave zadatak, ali na kraju dobiju pogrešan rezultat zbog nekog banalnog previda u toku njegove izrade. Nadalje, gube školski pribor i zaboravljaju šta imaju za domaći. Ako i uče, vrpolje se na stolici, stalno nešto diraju, pogled im skreće na razne, bliže i dalje predmete... Kada im se autoriteti obraćaju izgledaju kao da neslušaju, ne prate dobijene instrukcije, nisu istrajni, u igri i radu započinju mnogo toga, ali ništa ne dovode do kraja.
Izražajnost poremećaja nije ista u svim okolnostima. Blažeg je intenziteta u spontanim situacijama i igri: ujutro; pod nadzorom, pre svega, tate; u direktnom obraćanju, naročito s nepoznatima; u ordinaciji. U suprotnostima izražen je više ili jače.
A, u zavisnosti od toga koji od navedenih simptoma dominira razlikuju se tri podtipa poremećaja:
- pretežno hiperaktivno-impulsivan tip;
- tip sa pretežnim poremećajem pažnje;
- kombinovan tip.
Hiperaktivni je češće kod dečaka, nepažljivi kod devojčica. Brojke koje govore o učestalosti variraju, ali grubo se računa da se u svakom školskom odeljenju nalazi jedno dete sa ovim poremećajem. Približno jednako ga ima i u Severnoj Americi i Evropi, mnogo manje u ekonomski manje razvijenim i nerazvijenim zemljama.
Da bi PAP bio pravilno prepoznat veoma je važno razlikovati ga od drugih, njemu sličnih poremećaja, a najpre od poremećaja ponašanja i njegovog ranog oblika – poremećaja u vidu protivljenja i prkosa. Kao što i sam naziv kaže, u kliničkoj slici potonjeg sreću se:
- svađe sa odraslima, ignorisanje i odbijanje da se povinuju njihovim zahtevima, nalozima i pravilima;
- namerno provociranje i uznemiravanje drugih;
- ljutitost, odbojnost, osvetoljubivost i, nažalost, zlobnost;
- nepriznavanje sopstvenih grešaka i prebacivanje krivice na druge;
- razdražljivost.
Već iz opisa jedne i druge grupe poremećaja može se naslutiti njihova suštinska razlika. Hiperaktivna deca štetu i probleme drugima nanose nehotice, nenamerno i vrlo često su simpatična, topla i draga. Kada ih pitate da li bi želeli da se promene i isprave ponašanje listom odgovaraju potvrdno. Štaviše, u svetlu savremenih istraživanja na ovu decu se sve više gleda kao na drugačiju od ostalih, a sve manje kao decu sa poremećajem. Ali, ta različitost ne bi smela da posluži za dodatno etiketiranje i žigosanje sve dece, budući da ona već nose pečat „žrtvenog jarca“ i socijalno su izolovana od strane vršnjaka. Pored toga, njihove osobenosti zahtevaju i poseban i individualizovan pristup od strane vaspitača i nastavnika s namerom da se iz ovih mališana, a i onih starijih izvuče maksimum potencijala i prisutne razlike umanje i izbrišu. Jer, oni imaju i svojih dobrih osobine. Itekako. Spontanost, kreativnost, poletnost, upornost... I tako, ispravljajući i ublažavajući im mane i negujući i (p)održavajući im vrline, potrudimo se da pomognemo ovoj (i ne samo ovoj) deci da se ostavare kao ličnosti i svojim životima dosegnu visine prikazane na onim istim ikonama s početka teksta.
Tekst napisao: dr Boško Stokin, psihijatar